(ne tako) mala anegdota sa nedelje arhitekture

Poduzi je tekst, ali mozda nekome bude interesantan:

Dakle,

prvi put u zivotu sam bio na nedelji arhitekture.
Zapravo, danasnji dan sam zapoceo prezentacijom firme Schott, na savet
ljudi koji su bili na prvoj prezentaciji ove firme, u smislu, da je
nesto nepropustivo. Nisam odmah znao da je ova prezentacija u okviru
nedelje arhitekture, jer je prethodna zapravo bila u obliku celodnevnog
seminara, koji je pohadjalo mnostvo strucnjaka iz vise oblasti, ne samo
arhitekture.

Tek sam u zgradi ck shvatio o cemu se radi, i video
izmedju ostalog da ovu prezentaciju prati setnja kroz SIV, a da kasnije
u toku dana ima jos predavanja koje drze arhitekti.

Pun
entuzijazma otisao sam u setnju SIV-om, stalno prolazim pored ove
zgrade, mnogo mi se svidja arhitektura, ali eto nazalost nisam imao
prilike da je vidim iznutra. O setnji sve najbolje, necu zalaziti u
detalje te setnje jer to nije poenta ove price. Ono sto je bitno je, ta
monumentalna arhitektura, zgrade iz koja se vodi jedna nova
tendenciozna drzava, koja se najvise ogleda u salama za konferencije.

Ove
sale, monumentalne i u pogledu dekoracije, i pogledu dimenzija, su u
meni zapravo probudile tugu. Ne verujem da iko, svestan situacije u
kojoj se nalazi ova drzava, ne razmislja zasto je do te situacije
doslo. Pogotovo mi mladji, koji nismo doziveli Jugoslaviju onaku kako
je se starije generacije secaju, razmisljamo, sta je toj drzavi falilo,
zasto je nestala.

I tako, dok smo prolazili kroz dvoranu
makedonije, slovenije, hrvatske, dok smo gledali umetnicka dela svih
nacionalnosti i manjina koje su nekada ziveli na prostoru te nestale
zemlje, vise sam razmisljao o istoriji, nego o arhitekturi.

Drugi
deo price se odvija u kulturnom centru u Knez Mihajlovoj. Predavanje u
ohladjenoj sali (za razliku od SIV) drze slovenacki i hrvatski
arhitekti. Sala je relativno udobna, adekvatno smesta sve
zainteresovane koji pohadajaju ova predavanja, i slajdovi sa projektora
se vide iako je napolju dan jer je preko izloga navucena velika crna
zavesa. Predavanje se takodje i cuje, jer je postavljeno ozvucenje i
predavaci koriste pravi pravcati mikrofon, onaj sa celicnom mrezom,
koji se drzi u ruci. Ovo je sve na mene ostavilo utisak, jer sam na
arhitektonskom fakultetu navikao da gledam u odbljesak od sunca a ne
projektora, i da slusam skripu drvenih klupa a ne predavace.

Predavanje
je poceo arhitekta Krunoslav Ivanišin iz Hrvatske, na temu "obala koja
se menja". Spomenuo bih samo da je pitao da li da koristi mikrofon ili
ne, posto je sala relativno mala, ali posto se ipak slabo cuo, odnosno,
dosta je i tiho pricao, neko iz zadnjeg reda ga je zamolio da ipak
koristi. Bitno je ovo spomenuti, jer u ovom trenutku vlada apsolutna
tisina u kulturnom centru, koji gleda na trg republike, na dan
danasnji...

Zapoceo je pricu o obalama, i dosta je pricao o
Dubrovniku, posto tamo zapravo ima praksu. Moram reci da nije bio bas
dinamican predavac (za razliku od onih koji su sledili), mozda bih cak
mogao da odem toliko daleko da kazem da je bio nezainteresovan ili
mozda pak, umoran.

Nedugo nakon sto je zapoceo predavanje,
otprilike negde kod slajda koji objasnjava morfologiju terena oko
dubrovnika i tipologiju resenja stambenih objekata koji se postavljaju
na veliki nagib terena, i zidovi, i prozor, i zavese su se zatresli i
culo se jako glasno tutu ru tutu ru tu tu pa. Neki su zacudjeno
odreagovali, dok su neki ostali indiferentni. U pitanju je bio veoma
glasan solo na bubnjevima, i ja sam se uzvrteo i poceo da se okrecem,
trazeci od nekog istu zacudjenu reakciju. Pomislio sam da nije neki
bend dole u kaficu, i zamalo cak da predlozim da neko ode i da ih
zamoli da kasnije sviraju, jer je u toku predavanje.

Od ovog
trenutka, ceo repertoar se mogao cuti. G. Ivanisin se uporno kroz svoje
predavanje nadvikivao sa bubnjevima, gitarama, bas linijom, na kraju
cak i vokalima. U pauzi smo zakljucili da se radi o koncertu koji se
odvija na trgu.

Cini mi se da se ta muzika, ili tonska proba
mogla cuti i tokom predavanja dvoje mladih arhitekata iz Slovenije,
Aljoša Dekleva i Tina Gregorić. Ovo dvoje arhitekata, koji su nazalost
morali da se sluze engleskim jezikom tokom predavanja, su predstavljali
svoje veoma interesantne projekte, sto izgradjene, sto one na papiru.
Njihovo predavanje, kao i tema njihovog magistarskog rada na AA u
Londonu su bili veoma zanimljivi, ali opet, i o tome bih nekom drugom
prilikom. Bitno je da je muzika prestala negde u sred njihovog
predavanja, i da su mogli da ga nastave u miru.


Nakon njih,
organizatori su zamolili za kratku pauzu, jer je trebalo mladi gospodin
Ivan Rupnik odrzi svoje predavanje, a ono sto je sat vremena ranije
bila tonska proba je trebalo uskoro da se pretvori u... koncert. Ja u
tom trenutku i dalje nemam predstavu koji je dan, i uopste kakav je
koncert u pitanju.

G. Rupnik je svoje fantasticno predavanje na
temu "projekat Zagreb: tranzicija kao stanje", zapoceo na hrvatskom
jeziku, ali je posle jednog zaplitanja jezikom, doduse odmakavsi
podosta u svojoj prici, zamolio da se presaltuje na engleski.
Ovaj
covek je, verovatno najbolji predavac koga sam imao prilike ikada da
cujem. Elokventno, tecno, bez koriscenja bilo kakvih postapalica,
zapoceo je svoju pricu i veoma dugo drzao isti, dinamican tempo. Kad
kazem da se "zapleo jezikom" ne znaci da mu je koncentracija opala, jer
je engleski pricao, maltene bolje od hrvatskog.

Ne znam da li
bih mogao da kazem da je imao jak americki akcenat, ili slab hrvatski
akcenat, zavisi kako se gleda. Ako sam dobro razumeo, studirao je u
Luizijani, a trenutno je na doktorskim studijama na Harvardu.
Pretpostavljam da je dobar deo zivota proveo u Americi, ako je sudeci
samo po akcentima.

Prica je munjevito nastavljena na drugom jeziku, nastavivsi isti tempo, zadrzavsi recitost.

U
ovom trenutku, cini mi se da je koncert vec i poceo, te uz pomoc
mikrofona G. Rupnik, pokusava da nadjaca muziku koja dolazi sa Trga
Republike... na dan danasnji...


Tema predavanja je, kao sto
sam napisao, Zagreb - grad u tranziciji. Nije u pitanju samo ovo sto mi
danas nazivamo tranzicijom, vec tranzicija kroz drugi niz godina.
Prikazan je grad koji je prosao kroz carevinu, dve kraljevina,
socijalisticku drzavu, ratove, pa sve do danas. Posto je akcenat na
urbanizmu, odnosno na odnosu arhitekture i urbanizma u takvoj sredini,
jedan od primera je bio trg Bana Jelacica.

Radi ilustracije
price, prikazane su fotografije ovog trga kroz razne epohe. Pocevsi sa
fotografijom iz 1866 godine, kada se trg nalazi pod vlascu Austro
Ugarske carevine, i kada je okruzen jednim zgradama, ide preko
kraljevine SHS, pa kraljevine jugoslavije i tako dalje sve do 90ih.

Ove
slike polako prate interesantnu pricu, koju nazalost, mi koji pratimo
predavanje pokusavamo da razaznamo od koncerta - muzike i pevanja koji
se napolju odvijaju.

Dakle, gledamo slike koje ilustruju trg
Bana Jelacica od austro-ugarske carevine pa do 90ih godina. Vidimo
razna okupljana kroz epohe, razne promene, razne intervencije, da bi
kao ilustraciju 90ih videli i sliku koja bude neke ruzne uspomene, a to
je miting koji predvodi Franjo Tudjman.

Pod utiskom od setnje
kroz SIV, i praznih dvorana republika, i uopste pod utiskom Jugoslavije
i Jugoslovenstva, malo mi je bilo neprijatno. Mozda je zapravo
'nelagodno' blaza rec, i mozda je bolje nju da upotrebim. Nelagodno bi
mi bilo da sam u tom trenutku video sliku Slobodana Milosevica na nekom
beogradskom trgu, ali ovo mi je mozda za nijansu teze palo. Rekao bih
samo da je ta moja reakcija kratko trajala, nisam se uvredio ili
preterano odlutao od teme, samo je eto, na trenutak ta slika prizvala
neku reakciju na utiske od danasnje setne i jugoslovenskog iskustva. Na
trenutak sam se samo i osvrnuo kako bih osmotrio da li kod nekog
postoje reakcije na ovu sliku, vise iz neke brige nego nekog revolta,
jer nisam bio revoltiran, vec zabrinut, jer imam lose misljenje o
trenutnoj situaciji u zemlji i kolektivnoj svesti i na trenutak mi je
proletela kroz glavu misao da jedan lep dogadjaj poput ovoga, vezanog
za arhitekturu (ovo je ipak prikazano samo u kontekstu arhitekture)
moze da pokvari neki incident.

Kako sam se ovrtao oko sebe, kroz
prozor se culo, tan tan tan tan taaaaa tan ta naaaaa (melodija iz pesme
'spremte se spremte cetniciiiii').

Mislim da sam toliko brzo
okrenuo glavu da sam usinuo vrat. Posto sam danas bio veoma umoran i ne
ispavan, pomislio sam da mi se ovo pricinjava, da sam izgubio razum,
jer dok gledam sliku Franje Tudjmana na trgu Bana Jelacica, kroz prozor
cujem trube (doduse na gitari) iz pesme "spremte se spremte, cetnici".
Posle dva kruga ove melodije, napolju je na samo jedan kratak trenutak
nastala tisina. U sali se nista nije desilo, niko se na ovo prakticno
nije ni osvrnuo, predavanje nije stalo ni na sekund, prica je i dalje
tekla, samo sam se ja vrteo oko sebe u neverici, prelazeci pogledom
preko prisutnih u sali trazeci jos nekog ko je ovo primetio.

Tisinu
spolja je narusilo glasno "ajmo idemo, svi zajedno, spremte se
spremte...." a zatim i ista melodija na gitari. U tom trenutku, nakon
dva kruga ove strofe, refrena, sta li je vec, suo sam nekog u sali da
je, kroz osmeh i nevericu rekao "spremte se spremte?". Okrenuo sam se
ka toj osobi, kojoj je verovatno isto ono proslo kroz glavu sto je i
meni nekoliko trenutaka ranije "da li se ovo stvarno dogadja".
Osmesima, ali i grimasom, potvrdili smo da nismo poludeli, i da se
napolju stvarno ori pesma, spremte se spremte cetnici, a da je u nasoj
sali prati slika Franje Tudjmana.


Danasnji dan je bio 28 jun... Vidovdan.
Koncert na trgu je bio neki iskvaren izliv nazovi patriotizma.
Bend koji je svirao je bio "357".
Ulice
su bile preplavljene mladim, pijanim ljudima koji su zapravo
obrazlozili zasto je taj nazovi patriotizam, zapravo izliv dekadencije
i primitivizma...

vauv